Комеморација Драгану Поповићу

Dragan popovic 

четвртак, 26. март 2015. године, 12 часова

Читаоница библиотеке “др Драган Поповић”

Институт за физику

Прегревица 118, Београд-Земун

 

 

Поштована породице, колеге и пријатељи Драгана Поповића:

 

За почетак овог обраћања, дозволите ми да вам прочитам кратак текст о Драгану из књиге Изградња једне институције – првих педесет година Института за физику, аутора Слободана Бубњевића и Марије Видић (Београд 2011)

 

***

 

У последњем кругу Институт за физику трчи европску трку. После бројних изазова, на ову путању извео га је Драган Поповић, који је био директор Института од 1994. до 2010. године. Мада суочен са финансијском кризом, изолацијом и одливом врхунских истраживача, Институт ће под Поповићевим руководством очувати научну инфраструктуру. Захваљујући томе, након 2000. године постаће једна од првих научних установа у Србији које су изашле у Европски истраживачки простор.


Ако је први директор Института за физику, Александар Милојевић, засновао институцију, други, Раде Антанасијевић, обезбедио простор за живот и рад, трећи, Марко Поповић, омогућио да се преживе кризне године, Драган Поповић је, као четврти директор, на темељу својих претходника, од Института за физику направио водећу научну установу у земљи.


Положај институције од националног значаја достигнут је заједничким напором свих сарадника, али је допринос самог Поповића, као директора, несумњиво значајан. Његов политички утицај и вештина помогли су да Институт у ширим круговима постане синоним за квалитетну научну установу.


Драган Поповић је рођен у Београду 1949. године. У Паризу је похађао Lycee Janson de Saillu, у Београду је дипломирао физику као студент генерације, а у Јапану је са тезом из теорије поља докторирао на Институту за фундаментална истраживања Универзитета Хирошима.


Своју научну каријеру посветио је елементарним честицама. У свет субатомске физике увео га је један од очева Института за физику, Звонко Марић, чијем се одељењу за теоријску физику придружио одмах након студија.


Свој научни рад Поповић је базирао на међународној сарадњи, а посебно место у његовој каријери заузима Јапан. Од 1975. до 1977. борави на Универзитету Хирошима, где сарађује са Хираку Накаџимом, као и са Макотом Кобајашијем и Тошихидом Маскавом, који су 2008. добили Нобелову награду за физику. У Јапану ће Поповић боравити још неколико пута, остваривши сарадњу и са Институтом Јукава Хал, као и са Одељењем за физику Универзитета у Кјоту.


Поповић je 1992. основао и био први председник Српско-јапанског друштва, a 2005. иницирао споразум о сарадњи Универзитета Хирошима и Универзитета у Београду.


Сарађивао је и са бројним установама изван Јапана. Био је Фулбрајтов стипендиста; гостујући професор на Универзитету Браун у Сједињеним Америчким Државама; више пута је гостовао на Универзитету у Орсеју, у Француској, на Институту Карлсруе у Немачкој, на Институту Стелков Руске академије наука.


Током последње деценије, Поповић и његова група из Лабораторије за физику високих енергија Института за физику укључују се у експеримент АТЛАС у ЦЕРН-у код Женеве. Они дају допринос конструкцији детектора АТЛАС, једног од четири на Великом хадронском сударачу. Данас Поповићева група активно ради на анализи снимака који се праве на сударачу, учествујући са стотинама других физичара у свету у такозваном лову на Хигсов бозон.

Мада укључен у ова истраживања на самом фронту модерне науке, Поповић је заправо већи део каријере провео на положају директора, бавећи се организационим пословима. Пре него што је 1994. године постао директор Института, скоро целу деценију је руководио Центром за теоријску физику ове куће.


Као директор Института, велику пажњу поклонио је побољшању услова за рад. Успешно је решио правно-финансијске проблеме око власништва над зградом у Прегревици у Земуну, у коју се Институт уселио почетком осамдесетих. Упркос кризи, Поповић је из године у годину обезбеђивао додатна средства, која је улагао у адаптацију ове зграде. Следећи такву поступну стратегију успео је да током свог мандата обнови готово цео Институт.


Драган Поповић је активан и изван Института. Од 1984. предаје на Физичком факултету, а у више мандата је био и члан Савета Универзитета у Београду. Од 1986. до 1994. био је председник Одбора за физичке науке при Министарству за науку и технологију, а почетком двехиљадитих координатор сарадње Србије са ЦЕРН-ом. Учествовао је у организацији три међународне школе, а био је руководилац више домаћих и међународних научних пројеката.


Од Владе Републике Француске добио је орден Витеза реда академских палми, а носилац је и других признања.

 

***

 

Драган Поповић нас је прерано напустио. Но и поред тога,већ из горе наведеног кратког текста се јасно види да је пуно тога иза себе оставио у непуних шездесетшест години живота. Дозволите да набројим само неколико његових кључних доприноса:

 

  • Дугогодишњи ангажман у Фонду за науку.
  • Десет година руковођења Центром за теоријску физику Института за физику.
  • Шеснаест година на челу Института за физику током којих је дошло до видног пораста квалитета научне продукције Института и израстања ове куће у мотор развоја читавог научног сектора и институцију од националног значаја.
  • Дугогодишњи рад на повратку најбољих стручњака из дијаспоре, рад који Институт и даље наставља.
  • Обезбеђење светски компетитивне научне инфраструктуре.
  • Преживљавање (и јачање) институције током деценија криза, унижења и распадања.
  • Добијање власништва над плацем и зградом Института.
  • Реновирањевеликихделова зграде.
  • Изградња подземне нискофонске лабораторије.
  • Повратак у међународне колаборације(четири ЕУ центра изврсности, чланство у ЦЕРН-у).
  • Пораст друштвеног реномеа и препознатљивости Института.
  • Руковођење Српским тимом у АТЛАС колаборацији.
  • Присебност и лични пример у току бомбардовања.
  • Доприноси Института држави у одбрани земље.

 

Све су ово мерљиви доприноси Драгана Поповића којим се он трајно уградио у само ткиво Института за физику и српске науке. Но ја лично памтим следеће када размишљам о Драгану:

 

Био је колега, пријатељ и врхински администратор. Био је широко образована особа која течно говори енглески, француски, јапански и руски језик. Био је ведра особа, господин (у најбољем значењу те речи) који је кроз најтежа времена свима нама био пример урбаности, пристојности и толерантности.

 

Био је део дубла Звонко Марић – Драган Поповић који су у Институт за физику трајно удахнули дух посебности.

 

Био је научник истанчаног уметничког сензибилитета који је веровао да је лепота категорија која се природно асоцира са сваким креативним радом, једнако у науци као и у уметности.

 

Био је врхунски администратор који је схватао да су витражи, уметничке слике, постери Нобеловаца видно окачени по ходницима, и прелепе читаонице као ова у којој се налазимо (и која сада носи његово име), неопипљиве вредности које уз амбицију, пристојност и толеранцију на кључни начин дефинишу једну институцију омогућавајући јој да се трансформише у инкубатор за велика дела.

 

 

 

Игоре, Љиљана, Надо – Институт за физику је кућа Драгана Поповића – ово је и ваша кућа.

 

Ово је тужан тренутак – и верујте да сви ми Драганове колеге и пријатељи делимо вашу бол. Но туга није једина емоција коју сви сада делимо. Поред туге ту је и понос. Поносни смо што смо познавали Драгана Поповића.

 

Нека му је вечна слава.

 

 

 

др Александар Богојевић, директор

Институт за физику